Свет не пропада од разбојника и пожара, већ од мржње и непријатељства (А. П. Чехов)
Камено доба. Јутро. Источни ветар милује шумовите падине брда, пада доле и лети преко ливаде.
У даљини, налеће на једну зараслу, погрбљену човеколику прилику која вуче нешто. Вуче младог јелена ког је тај Човек-ловац управо уловио. Човек долази до пећине из које се чује плач мале бебе. Његова прилика полако нестаје у тами пећине, плач престаје и замењује га весели смех. Из даљине, друга човеколика прилика све то немо посматра. Примиче се пећини, у дубини види мало огњиште и око њега Човека-ловца и женку која држи младо дете у наручју.
Човек-посматрач угледа један повећи камен на тлу покрај себе. Подиже га и утрча у пећину. Смех одједном престаде и зачу се женски крик који леди крв у жилама. Брзо је и он занемео. Из пећине изађе Човек-посматрач са јеленом. У глави му се јавља задовољство јер је јако лако дошао до плена и неће остати гладан најмање недељу дана. Ако је могао да савлада једног човека, зашто би му други представљали прблем.
Недеља дана је прошла и опет је на исти начин дошао до јела.
Удружио се са још неким племеном и успео је да их наговори да му помажу. Наш Човек-посматрач је ускоро постао Вођа. Он није имао проблем да узме камен, док су други мало оклевали. Најмлађи у тој групи је завидео Вођи и није могао да схвати како њему тако лако иде. Та завист је полако прерасла у мржњу и најмчађи је напокон успео да без оклевања подигне камен на Вођу. Тако је све почело!
Садашњост. Људи су напредовали и све је напредовало заједно са њима. Више нема камена, њега су заменили пушке и оружије. Више нема једнакости, њих су заменили богати и сиромашни. Привидно напредан човек је постао тиранин. Шири се као вирус по овој планети и утиче на све што дотакне. Ратови избијају због ситнице. Људи почињу да се мрзе и већ су упали у замку из које нема излаза све док једни не нестану.
Свет, некада леп и миран је постао мрачан и окрутан, где нико није потпуно слободан.
Владимир Вучковић
октобар ‘07






